Tako dolazimo do zaključka da direktna akcija, pored toga što je saputnica društva, nosi u sebi vrednost kao moralno razvijanje, zbog toga što oplemenjuje i uzdiže one koje prožima, oslobađajući ih iz ludačke košulje pasivnosti i nagoneći ih da zrače snagom i lepotom.

(affiner)
(une gangue)

Stoga je jasno da direktna akcija, proglašavajući da je upotreba sile neizbežna, postavlja osnovu za uništenje vlasti sile i nasilja, sa ciljem da je zameni društvom zasnovanim na svesnosti i slobodnom dogovoru. I to upravo zbog toga što, u starom društvu autoritarnosti i eksploatacije, predstavlja popularizaciju kreativnih ideja koje oslobađaju ljudsko biće: razvoj individue, oplemenjivanje volje i na elektrisavanje za akciju.

Sad, da ne bude nikakve zabune, brojčana snaga je sa revolucionarnog gledišta stvarno efikasna jedino ako je ispunjena inicijativom individua, njihovom spontanošću. Sama brojnost nije ništa više od mase neodlučnih koji mogu da se uporede sa gomilom nepokretne materije, to su žrtve impulsa koji dolaze spolja.

(se méprendre)

I ona je onoliko efektivnija, koliko su mase nadarenije prosvetljenijom svešću. Da bi napokon izbila i uspela ekonomska revolucija koju kapitalističko društvo nosi u sebi, i da bi se onemogućilo vraćanje unazad i divlja kontra-reakcija, oni koji rade na ovom velikom poduhvatu moraju da znaju šta i kako žele. Oni moraju biti svesni faktori, a ne vođeni impulsom!

(un flanc)

Naša hipoteza u vezi pada Bastilje primenjiva je na sve revolucionarne događaje: stavite ih na test hipotetičkog referenduma i izvešćete slične zaključke. Ne! Ne postoji lek zasnovan na izborima ili referendumu koji može da zameni pribegavanje revolucionarnoj sili. Ali ovde moramo da budemo vrlo precizni: takvo pribegavanje sili ne podrazumeva da mase spavaju. Naprotiv! I ona je onoliko efektivnija, koliko su mase nadarenije prosvetljenijom svešću.

(une panacée)

Zaista je nezrelo govoriti o referendumu kada je u pitanju revolucionarna akcija kao što je napad na Bastilju . . .Da se Garda nije pridružila narodu tog 14. jula 1789, da se svesna manjina nije odlučila za napad na tvrđavu . . . da je prvo pokušano da se referendumom odluči sudbina ovog užasnog zatvora, najverovatnije bi on i dalje dominirao ulazom u Antoan kvart . . .

(boucher)

Zbog toga je apsurdno tvrditi da je referendum protivan revolucionarnoj metodi — kao što je apsurdno tvrditi da je njen neizbežni dodatak. To je mehanizam za kvantitativno merenje i potpuno je nepodesan za kvalitativne procene. Zbog toga nije preporučljivo da se zavisi od njega kao od poluge pomoću koje je moguće iščupati kapitalističko društvo iz osnove. Čak i kada bi postao češći, njegova praksa ne bi mogla da zameni inicijativu i neophodnu energičnost koja je potrebna kada kucne čas ove ideje.